API
Молитва се упућује само Богу
Овај материјал је преведен на
Категорије
Извор
Full Description
МОЛИТВА СЕ УПУЋУЈЕ САМО БОГУ
الدعاء لله وحده
>Српски – Serbian – <صربي
Мухаммед б. Ибрахим Ет- Тувејџери
محمد بن إبراهيم التويجري
Превод: Љубица Јовановић
Рецензија: Амра Дацић
ترجمة: ليوبيتسا يوفانوفيتس
مراجعة: عمرة داتسيتش
Молитва се упућује само Богу
Питање: Који је пропис упућивања дове[1] (молитве) неком другом мимо Аллаху[2] (Богу)?
Одговор: Хвала припада Аллаху (Богу)!
Бог је близу Својих робова; види где се налазе и зна њихову ситуацију. Он чује оно што говоре и одазива се њиховим молитвама. Ништа о њима није Му скривено, и Он каже (у преводу значења):
Аллаху ништа није тајна ни на Земљи ни на небу! (Кур'ан, Имранова породица, 5)
Бог је Онај који нас је створио и Онај који нас опскрбљује; у Његовој руци је власт и Он може све.
Аллахова је власт на небесима и на Земљи и на ономе што је између њих; Он ствара шта хоће, и Аллах све може." (Кур'ан, Трпеза, 17)
У Божијој руци је свако добро. Када позове људе нечему, било у Својој књизи или речима Свог посланика Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим, људи требају да се покоре тој наредби и да јој се одазову:
О верници, одазовите се Аллаху (покорите Му се) и Посланику кад од вас затражи да чините оно што ће вам живот осигурати... (Кур'ан, Ел-Енфал, 24)
Узвишени Бог може све, и Он чује молбе Својих робова. Одговара им у сваком времену и месту, без обзира на њихове разне потребе и језике. Узвишени Бог каже:
А када те робови Моји за Мене упитају, Ја сам, сигурно, близу: одазивам се молби молитеља кад Ме замоли. Зато нека они позиву Моме удовоље и нека верују у Мене, да би били на Правоме путу. (Кур'ан, Ел-Бекара, 186)
Узвишени Бог нам наређује да га дозивамо у самоћи, са скрушеношћу и понизношћу, као што каже:
Молите се понизно и у себи Господару своме, не воли Он оне који се превише гласно моле. (Кур'ан, Бедеми, 55)
Богу припада власт и Њему је хвала, и Он је у стању да учини све. Небеса и Земља и све на њима слави и велича Њега, као што Он каже:
Њега величају седморо небеса, и Земља, и они на њима; и не постоји ништа што га не велича, хвалећи Га; али ви не разумете величање њихово. – Он је заиста благ и много прашта. (Кур'ан, Ноћно путовање, 44)
Узвишени Бог је обећао Пакао онима који се охоле изнад ибадета[3] и упућивања дове Њему. Он каже:
Они који из охолости неће да Ми ибадет чине – ући ће, сигурно, у Пакао понижени. (Кур'ан, Верник, 60)
Богу треба да упућујемо молитву на начин који су прописали Бог и Његов Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим. На пример, Бога треба да дозивамо Његовим лепим именима:
"Аллах има најлепша имена и ви Га зовите њима, а клоните се оних који искрећу Његова имена – како буду радили, онако ће бити кажњени!" (Кур'ан, Бедеми, 180)
Тако можемо да кажемо: "О Свемилосни, смилуј нам се, о Ти који пуно прашташ, опрости нам, о Ти који који дајеш опскрбу, подари нам опскрбу."
Када особа моли, Бог му или даје оно што тражи или отклања од њега штету која је већа од оног што тражи, или му награду за то што тражи одгоди до Будућег света. То је зато јер нам је Бог наредио да Га дозивамо и обећао нам да ће да се одазове:
Господар ваш је рекао: 'Позовите Ме и замолите, Ја ћу вам се одазвати! (Кур'ан, Верник, 60)
Узвишени Бог нам је наредио да обожавамо само Њега, и упозорио нас је на обожавање ђавола. Он каже:
О синови Адамови, зар вам нисам наредио: 'Не чините ибадет ђаволу, он вам је непријатељ отворени, већ чините ибадет Мени; то је Пут прави. (Кур'ан, Ја Син, 60-61)
Дозивање било кога мимо Бога да испуни неку потребу, отклони несрећу или да излечи болест је лудост коју је проузроковао мањак разумевања:
Реци: 'Зар да, поред Аллаха, дову (молбу) упућујемо онима који нам не могу никакву корист прибавити ни неку штету отклонити па да будемо враћени стопама нашим након што нас је Аллах већ упутио?'" (Кур'ан, Ел-Ен'āм, 71)
Ако особа упућује дову ононе који не може да подари неку корист нити отклони штету, који не може да нареди нити забрани, који не чује нити може да се одазове, био да је он посланик, веровесник, џинн (дух), анђео, звезда, планета, камен, дрво, или онај који је мртав - све ово је опасно недело, и скретање са Правог пута. То је ширк[4] (многобоштво), изједначавање других са Узвишеним Богом.
И, поред Аллаха, не упућуј молитве ономе ко ти не може ни користити ни наудити, јер ако би то урадио био би, уистину, неверник. (Кур'ан, Јунус (Јона), одломак 106)
Узвишени Бог каже:
Ко је у већој заблуди од оних који, уместо Аллаху, упућују молитве онима који им се до Судњег дана неће одазвати и који су према њиховим молбама равнодушни." (Кур'ан, Ел-Ахкаф, 5)
Упућивање дове (молитве, молбле) некоме другом мимо Богу је многобоштво, а многобоштво је велики грех, уистину то је највећи грех. Бог ће да опрости сваки грех коме хоће, осим многобоштва, као што Он каже:
Аллах неће опростити да Му се ширк чини, а опростиће мање грехове од тога коме Он хоће. (Кур'ан, Ен-Ниса', 48)
На Судњем дану, Бог ће да сакупи оне који су ширк чинили и све оно што је обожавано мимо Њега, онда ће они, који су обожавани поред Бога, да се одрекну оних који су их обожавали, и занегираће то што су их изједначавали са Богом, као што Узвишени Бог каже:
А они којима се, поред Њега, молите не поседују ништа. Ако им се молите, не чују вашу молбу, а да и чују, не би вам се одазвали; на Судњем дану ће порећи да сте их Њему (Богу) равним сматрали. И нико те неће обавестити као Онај који зна. О људи, ви сте сиромаси, ви требате Аллаха, а Аллах је независан и хвале достојан. (Кур'ан, Створитељ, 13-15)
Одговорио: Учењак Мухаммед б. Салих ел-Мунеџџид
Извор: http://islamqa.info/ar/11402
[1] Дова (ар. ду'а) у језичком смислу значи позив. У терминолошком смислу то је молитва или молба која се упућује Узвишеном Богу речима. Она је суштина и срж обожавања. Она представља показивање немоћи, потребе и понизности према Узвишеном Богу од стране слабашног човека, који сам себи не може да помогне, кроз његово обраћање за помоћ Свемогућем Богу, који му је способан дати све што ваља, а од њега одагнати све што му штети. Дова се упућује само Узвишеном Богу.
[2] Аллах је арапска реч која означава властито име Једног, Јединог, Истинског Бога који је јединствен у свему и није никакав назив за неког посебног Бога муслимана. Корен овог имена је у речи 'илах' која у арапском језику значи бог или божанство, било оно истинито или лажно. Додавањем одређеног члана 'Ел', добија се реч 'Ел-Илах' која је основа имена 'Аллах' којим се означава Један, Једини, Истински Бог који постоји, Створитељ и Господар свега, Једини Који заслужује да се обожава и Једини Кога Његови робови истински обожавају. Сва божанства мимо њега су лажна. Узвишени Бог у Исламу има мноштво лепих имена, а име Аллах упућује на сва остала Божија лепа имена. Хришћани и Јевреји који говоре арапским језиком исто тако Бога називају именом Аллах и то име користе у Библији.
[3] Ибадет (обожавање, богослужје) у језичком смислу представља понизност и скрушеност (према Богу). У терминолошком значењу ибадет је назив за све оно што Узвишени Бог воли и са чиме је задовољан од речи и дела, јавних и тајних. Дакле, ибадет је обожавање Бога кроз покорност у ономе што је Он наредио и остављање онога што је забранио. Три су темеља ибадета: љубав, страх и нада. Услови исправности ибадета и његовог примања су: искреност – да то дело буде само ради Бога, и исправност – да то дело буде у складу са праксом последњег Божијег посланика, Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим. Ибадет се упућује само Узвишеном Богу.
[4] Ширк у језичком смислу значи приписивање, изједначавање и упоређивање. У терминолошком смислу ширк представља обожавање неког другог мимо Бога преписујући му оно што је својствено само Богу. Ширк се због тога назива и многобоштвом, и то је највећи грех који води вечно у Пакао и којег Узвишени Бог неће опростити осим ако се човек пре смрти не покаје. Ширк је супротан монотеизму и поништава сва добра дела. Примери ширка су: сматрање да Бог има сина, упућивање молитве неком другом мимо Богу, заветовање у нечије друго име мимо Божијег итд. Особа која чини ширк назива се мушриком.
