Штетност претеривања у јелу

ШТЕТНОСТ ПРЕТЕРИВАЊА У ЈЕЛУ

] Српски – Serbian – صربي [

Ахмед Ферид

Ревизија и обрада:

Ирфан Клица

Амра Дацић

Љубица Јовановић

Фејзо Радончић

2015 - 1436

﴿فضول الطعام وخطره﴾

« باللغة الصربية »

أحمد فريد

مراجعة :

عرفان كليتسا

عمرة داتسيتش

ليوبيتسا يوفانوفيتس

فيزو رادونشيش

2015 - 1436

ПРЕТЕРИВАЊЕ У ЈЕЛУ

Знај да међу највеће човекове пороке спада нагон прождрљивости. Због њега су Адам и Ева протерани из куће вечности (тј. Раја) и доведени у кућу понижења и сиромаштва (тј. овај свет). Њима су, наиме, у Рају од свих благодати били забрањени плодови само једног дрвета, па свој нагон нису могли да обуздају а да и његов плод не пробају, а када су га пробали, показала су им се стидна места њихова. Стомак је, заправо, извор нагона и жариште свих врста болести и порока. Из њега долазе полни нагони, нагони за јелом, затим неодољива жеља за утицајем и богатством, који опет воде у изобиље и претеривање у јелу. Порочност утицаја и обиља у богатству не зауставља се на овоме, већ се из њих израђају нови пороци који се огледају у најразличитијим врстама немира, ривалства и завидности. Све су то плодови немарног односа према стомаку, преједања и попуштања пред његовим прохтевима. Када би човек, за разлику од наведеног, своје прохтеве подвргао контроли и глађу и тиме ђаволу стеснио путеве, учинио би себе да Узвишеном Богу буде покоран, не остављајући својој души места за охолост и безбожност.

Од Ел-Микдама б. Ма'ди Кериба се приповеда да је рекао: "Чуо сам да је Божији Посланик, мир над њим, рекао: 'Гору посуду од стомака човек не може да напуни. Човеку је довољно неколико залогаја који ће му кичму усправном одржати. А ако га већ мора пунити, нека трећину одреди за храну, трећину за пиће и трећину за дисање!'"

Овај хадис је заједнички темељ свих основа медицине. Од чувеног лекара Ибн Ебу Масивејха се преноси да је - када је овај хадис прочитао у Ебу Хајсемовој књизи - рекао: "Када би се људи придржавали ових речи, били би поштеђени болести и болова, а болнице и апотеке би се позатварале." Ово је рекао зато што је узрок сваке болести сало / гојазност. Толико о корисности што мањег уношења хране и избегавања преједања у вези са одржавањем здравља тела. Што се тиче корисности избегавања преједања по срце и његово здравље, треба напоменути да оно поспешује префињеност срца, јача моћ разумевања, слаби страсти, прохтеве и љутњу, за разлику од узимања превише хране које делује супротно. Веровесник, нека је над њим спас и мир, у хадису који приповеда Ел-Микдам позива на што мање узимање хране речима: "Човеку је довољно неколико залогаја који ће му кичму усправном одржати."

Бухарија и Муслим у својим збиркама веродостојних хадиса наводе да је Божији Посланик, нека је над њим спас и мир, такође, рекао: "Верник једе за једно, а неверник за седморо црева." Овим се жели рећи да верник једе пристојно и по прописима вере, па му је довољно и мало хране, а да неверник једе страствено и прождрљиво, па му је потребно седмороструко више хране него вернику. Наређујући задовољавање са што мање хране Веровесник, нека је над њим спас и мир, је, такође, подстицао да се њоме и други понуде речима: "Храна једног човека довољна је зе за двојицу, храна двојице довољна је за тројицу, а храна тројице довољна је за четворицу." Према томе, најбољи распоред који верник у јелу може да направи је да трећину стомака одреди за храну, трећину за пиће, а трећину остави за дисање, како је и препоручио Веровесник, мир над њим.

Неко је рекао: "Некада су се младићи међу Израелћанима посвећивали побожности, па би - када би мрсили - неко устао и рекао им: 'Немојте пуно да једете, па да морате пуно да пијете и пуно да губите!'"

Веровесник, мир над њим, и његови другови су често гладовали. Иако је то било због несташице хране, не сме се заборавити ни то да је Бог Своме Посланику давао најбоље околности. Зато га је у томе, иако је у изобиљу могао да живи, опонашао и Ибн Омер, као и његов отац пре тога. Од 'Аише, Бог био задовољан њоме, се преноси да је говорила: "Откако је дошао у Медину па све до смрти Веровесника, нека је над њим спас и мир, његова породица се никада узастопно три ноћи није најела пшеничног хлеба."

Ибрахим б. Едхем је рекао: "Онај ко зна праву меру своме стомаку, зна и како ће да исповеда своју веру. Онај ко је способан да контролише глад, домогао се лепе нарави. Непокорност према Богу далеко је од онога ко је гладан, а близу онога ко је сит. У најпозитивније стране изглађивања спада то што оно слаби страсти које наводе на све врсте греха и што се њиме савладава душа која наводи на зло. Извор свих врста греха су страсти и неконтролисана физичка снага, а извор страсти и физичке снаге је храна, што значи да се са смањивањем хране смањују све врсте страсти и физичке снаге. Сва срећа лежи у томе да човек влада својом душом, а несрећа да душа влада њиме. Као што дивљу животињу не можеш укротити другачије него глађу, јер све што је више храниш све је јача , тако исто не можеш ни прохтевну душу.“

Прича се да је мудри Лукман свога сина саветовао речима: "О синко мој, када се стомак напуни, мисао се успава, мудрост занеми, а органи тела клону па престану робовати."

У позитивне стране изглађивања спада и то што оно води скрушености и понизности, с једне, и отклањању обести, разузданости и раскалашености, као извора безбожности и небриге према Узвишеном Богу, с друге стране. Нема ништа чиме се прохтевна душа може тако успешно укротити и обуздати као што је изглађивање. Тек тада она постаје смирена и понизна према своме Господару. Тек тада увиђа колико је немоћна и ништавна ако јој се ускрати залогај хране и смркне пред очима због изостанка гутљаја воде.

Јер, све док се човек не увери у своју немоћ и ништавост, не види колика је свемоћ и снага његовог Господара. Човекова срећа је у томе да себе увек види малим и немоћним, а свога Господара Свевишњим и Свемогућим. Нека, зато, буде што више гладан, па ће се своје зависности од Господара чешће присећати!

Укратко, души се ни у ком случају не сме препустити да се неконтролисано поводи за својим прохтевима, чак ни у ономе што је дозвољено, јер се човек у истој оној мери у којој се препусти својим страстима, мора бојати да му се на Судњем дану не каже:

Ви сте у свом животу на Земљи све своје насладе искористили и у њима уживали. (Кур'ан, поглавље Ел- Ахкаф, 20).

Другим речима, човек ће у оној мери у којој се буде против својих страсти борио и у њиховом остављању победио, уживати у благодатима на Будућем свету.