Искривљивање Библије ради потпоре тројства

ИСКРИВЉИВАЊЕ БИБЛИЈЕ РАДИ ПОТПОРЕ ТРОЈСТВА

] Српски – Serbian – صربي [

Рахметуллах бин Халил Ел Хинди

2015 - 1436

﴿ تحريف الكتاب المقدس للانتصار لعقيدة التثليث ﴾

« باللغة الصربية »

رحمة الله بن خليل الرحمن الهندي

2015 - 1436

Докази да је текст искривљен мењањем, додавањем или одузимањем

У неким издањима Прве Јованове Посланице (5:7-8) стоји:

„(7) Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Реч, и Свети Дух; и ово је троје једно. (8) И троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно.“

Њихови учењаци кажу да је ова мисао првобитно гласила овако:

„Они који сведоче су троје: Дух, вода и крв, и ово троје је у једноме.“

Ово је текст издања из 1865. г. и у њему нема у загради наведених речи.

А у издању из 1825/1826. године стоји овако:

„Јер је троје што сведочи: Дух, вода и крв; и ово троје се уједињује у једноме.“

Два текста су слична па су они који верују у тројство додали у основни текст следеће речи: "(на небу су троје: Отац, Реч и Дух Свети и ово троје су једно, а и на Земљи сведоче)". Међутим, ова реченица је данас темељ учења о тројству и поред тога што се зна да је посигурно накнадно унешена у основни текст, што су потврдили и многи хришћански истраживачи, изјављујући да је треба избацити из Књиге. У томе се истичу: Крисбах, Сулз, Хорн, Адем Кларк и скупљачи Хернијева и Скотова коментара.

А што се тиче Екстајна, најпознатијег хршћанског учењака четвртог века, а који је и данас ауторитет следбеника тројства, он је водио дијалог са странком Ирин која одбацује учење о тројству. Написао је десет писама у којима коментарише Прву Јованову Посланицу, а да ни једанпут није навео поменуту реченицу, нити ју је узео као доказ против негатора тројства, него је неубедљиво покушао поткрепити идеју о тројству тако што је у фусноти прокоментарисао да се под речју "вода" мисли на Оца, речју "крв" на Сина, а речју "Дух" на Духа Светога, и то је његов највећи корак и иступ. А да је ова реченица у то време била саставним делом Посланице, навео би је као доказ у својим писмима полемишући са порицатељима тројства. Међутим, заговорници тројства, после Екстајна, су искористили тај његов чудни коментар и на темељу њега измислили ову, за своје кривоверство, корисну потпору. Затим су је унели у основни текст Прве Јованове Посланице.

У познатом дијалогу који се водио у Индији 1854. г.н.е, између аутора Рахметуллах Ел- Киранија с једне стране и свештеника доктора Фондера и Ференха с друге стране, та двојица свештника су признали да је ова реченица уметнута. Такође су признали седам других измена.

Студирајући ову реченицу, Хорн је о њој написао 12 страница. Сакупљачи Хенријева и Скотова коментара су ту студију донели у скраћеном облику, наводећи следеће доказе за лажност ових речи:

1. Оне не постоје ни у једном грчком издању написаном пре шеснаестог века.

2. Не постоје у штампаним примерцима који су научно обрађени и студиозно припремани у прво време.

3. Нема их ни у већини старих латинских издања као ни у старим преводима на остале језике, изузев латинског.

4. Ниједан од претходника и црквених историчара се није ослањао на ову реченицу.

5. Већина првака протестантске секте и обновитеља њихове вере су ову реченицу избацили из текста, а само мали део њих ју је обележио знаком сумње.

Наведени докази јасно указују да су хришћани своје Књиге намерно преправљали и искривљивали када су у томе видели властиту корист и тријумф свог веровања. Кориговању Књиге су била врата широм отворена пре изума штампарије, али је чудно да се она нису заборавила њеним изумом, него се искривљивање и даље наставља. Оснивач протестантизма и његов први вођа Лутер[1] је превео Свету књигу на немачки језик како би била од користи његовим следбеницима. Тај превод је штампан, неколико пута, за време његовог живота. У тим издањима нема раније поменуте, уметнуте реченице. Задње издање, за време његовог живота, је изашло 1546. г, а у предговору тог штампаног издања Лутер је опоручио да нико не мења његов превод. Међутим, по обичају следбеник брзо је заборављена и прекршена његова опорука. И није протекло ни тридесет година од смрти њиховог вође, а грађани Франкфурта у Немачкој 1574. г. су поново штампали његов превод Књиге и у њега додали ову лажну реченицу. Након тога су је, у неколико наредних издања, поново избацили бојећи се за властити углед. Године 1596. и 1599. поново штампају Лутеров превод Књиге у Витнбергу и дописују ову реченицу, а 1596. г. су их у томе следили и становници Хамбурга. Издавачи Књиге у Витенбергу су се бојали различитих издања једне исте Књиге па су ту реченицу из новог издања поново избацили. Следбеници Лутера нису били задовољни овом неодлучношћу па су заузели јединствен став: да реченицу треба унети у сва наредна издања и тиме су изнова прекршили опоруку свога вође! Па како, онда, очекивати да осуде мали број преписивача који су, пре изума штампарије, самовољно преправљали издања Књиге када исто то раде и они, након оволиког мноштва штампарија?!

Такође, и познати научник Исак Њутн[2], у писму од педесет страница, тврди да је ова реченица, а и неке друге, измишљена и лажна.

Та реченица је, у издањима из 1865. и 1983. године, стављена између две велике полумесечасте заграде. Њен текст је гласио:

"Јер они што сведоче (на небу су троје: Отац, Реч и Дух свети и ово троје је једно, а и они који сведоче на Земљи) су троје: Дух, вода и крв; и ово троје је у једноме. "

Издавачи и лектори та два издања су на првој страници написали: "Речи и реченице које не постоје у старим, најверодостојнијим издањима стављене су у полумесечасте заграде".

Међутим, иста реченица опет није поменута у фатинској верзији Новог завета којег је, 1982. г. издала католичка штампарија "Дарул-Машрик" у Бејруту, као што није поменута ни у издању Слободне штампарије у Бејруту 1983. г. под надзором Џан Авна.

Одломак из књиге „Тријумф Истине“.