×
Аутор нам у овом чланку појашњава место хумора у исламу, и наводи неке од изрека Посланика, мир над њим, које нам указују на здрави хумор који је дозвољен у исламу.

    Хумор

    ] Српски – Serbian – صربي [

    Др. Ахмед б. Осман ел - Мезјед

    Превод: Фејзо Радончић

    Ревизија: Љубица Јовановић

    2014 - 1435

    ﴿روح الدعابة﴾

    « باللغة الصربية »

    د. أحمد بن عثمان المزيد

    ترجمة:

    فيزو رادونشيش

    مراجعة:

    ليوبيتسا يوفانوفيتس

    2014 - 1435

    Хумор


    Посланик Мухаммед, мир над њим, се смејао и шалио понекад са својим следбеницима, али је одредио и границу у шали како се не би упало у лаж, изругавање и вређање других.

    Ебу Хурејре, нека је Бог задовољан са њим, преноси да су следбеници казали: „О Божији Посланиче, ти се са нама шалиш?“, па је он казао: „Да, али ја говорим само истину.“[1]

    Када је Ханзала (један од следбеника) помислио да је вид лицемерства у томе што се шали са својом женом и децом, отишао је код Посланика, мир над њим, и казао му је: „Ханзала је лицемер!“ Он рече: „Зашто?“ Ханзала му рече: „Када смо код тебе, о Божији Посланиче, ти нас подсетиш на Рај и Пакао, и ми као да их видимо, а кад се вратимо својим породицама и свакодневном животу, ми то заборавимо.“ Посланик му је тада казао: „Тако ми Онога у Чијој је руци моја душа, када бисте били онакви какви сте када сте са мном, заиста би вас анђели поздрављали у вашим постељама и на путу, али о Ханзала, час овако, час онако[2].“ , поновивши то три пута.[3]


    Ево један од начина како се Посланик шалио и то када му је једном приликом дошао човек и казао: „О Божији Посланиче, стави ме на камилу да ме носи.“ Посланик му одговори: „Нећу те ставити осим на младунче од камиле.“ Човек му је тада казао: „О Посланиче, оно то не може поднети, а Посланик му одговори: „Па да ли камила рађа нешто осим камиле.“[4]

    Посланик, мир над њим, је много волео Захира ибн Харама, човека из пустиње који није био лепог изгледа. Једном приликом му је Посланик дошао, а он је продавао неку робу на пијаци, па је пришао иза њега, а он га није видео, па је Захир упитао: „Ко је то?“ Након тога се окренуо и видео да је то Посланик, мир над њим. Тада је Посланик казао: „Ко жели да купи роба?“ Па је Захир казао: „Значи ти ме сматраш ружним.“ Па је Посланик, мир над њим, казао: „Ти код Бога ниси ружан.“ У другој предаји стоји: „Али ти си код Бога вредан.“[5]


    Посланик, мир над њим, би се шалио са Енесом и говорио би му: „О ти који имаш два ува.“[6]

    Једном приликом нека старија жена је дошла код Посланика, мир над њим, и казала му је: „О Божији Посланиче, моли Бога да ме уведе у Рај.“ Па јој је Посланик, мир над њим, казао: „У Рај неће да уђу старци.“ Она је тада заплакала, а Посланик, мир над њим, се насмејао и упитао је: „Зар ниси читала речи Узвишеног Бога: Стварањем новим Ми ћемо хурије (жене) створити, и девицама их учинити милим мужевима њиховим и година истих.'“, тј. становнике Раја ће Бог у Рају вратити у године младости и виталности.

    Ово су неке од ситуација у којима је Посланик, мир над њим, чинио људе срећним и отклањао је од њих бриге и тугу. Ове ситуације потврђују да ислам није крута религија која занемарује душевне потребе људи него да даје људским душама право на срећу и неискварену забаву. Због тога су Посланикова, мир над њим, подучавања била са људским мотивима, усмеравањима и природом у складу са његовим душевним и друштвеним потребама.

    [1] Хадис, бележи га Тирмизи, бр. 1913.

    [2] Рекао је учењак Мухаммед ибн Салих ел-Усејмин: „Значи час (време) за (богослужење) Господару, час за породицу, час за душу како би јој човек дао одушка, и како би дао право онима који код њега имају своје право. Ово спада у праведност и савршенство верског закона. Узвишени Бог има Своје право, и душа има своје право које јој се треба дати, и породица има своје право које им се треба дати, и гости имају своје право које им се треба дати. Тако човек може свима дати њихово право одморан, и може обожавати Бога одморан, јер ако човек себе оптерети, умориће се и малаксаће, због чега ће ускратити многа права која мора извршити.“

    [3] Хадис, бележи га Муслим, бр., 4937., и Тирмизи, бр. 2438.

    [4] Хадис, бележи га Тирмизи, бр., 1914., и Ахмед, бр. 13315.

    [5] Хадис, бележи Ахмед, бр. 12187.

    [6] Хадис, бележи Тирмизи, бр. 1915., и Ебу Давуд, бр. 4349.