Историјски догађаји који су утицали на губљење оригиналног Јеванђеља и осталих светих књига
Категорије
Full Description
ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ КОЈИ СУ УТИЦАЛИ НА ГУБЉЕЊЕ ОРИГИНАЛНОГ ЈЕВАНЂЕЉА И ОСТАЛИХ СВЕТИХ КЊИГА
] Српски – Serbian – صربي [
Рахметуллах бин Халил Ел Хинди
2015 - 1436
﴿الحوادث التاريخية التي سببت ضياع الإنجيل الصحيح وسائر أسفار المقدسة﴾
« باللغة الصربية »
رحمة الله بن خليل الرحمن الهندي
2015 - 1436
Догађаји који су, у прва три столећа, задесили хришћански свет су учинили да код њих преостане само мали број примерака, тако да је искривљивање малог броја књига било веома лако. Њихова историја потврђује да су они у току ова три столећа били изложени многим несрећама. Многобројни периоди препуни насиља и терора над њима су били довољно дуги да загубе оригиналну верзију Јеванђеља и осталих светих књига.
Следећих десет раздобља су била најстрашнија у целој њиховој историји:
Први период:
64. г., период владавине Нерона[1] који је толико био познат по насиљу и грубости, да је спалио град Рим, а затим за то оптужио хришћане и жестоко их злостављао. Признавање припадности хришћанству је био огроман грех. Убио је Павла, његову супругу и масу другог света, а убијање се наставило и у другим градовима све до његове смрти, тј. до 68. Г
Други период:
Период владавине римског императора Думисјана (Думитјануса)[2], Титовог брата који је 70. г. извршио велики масакр над јеврејима. Он је био веома силан, охол и непријатељски је, попут Нерона, поступао с хришћанима. Убио је апостола Јована, наредио општи масакр хришћана, опљачкао им иметке и над њима починио злочине какве није починио нико од његових претходника. И мало је требало па да у корену уништи хришћанство. Овако стање је потрајало све до 96. године, када је убијен.
Трећи период:
У време владавине Трајана[3], који је постао римски император 98. г., наставља се терор над хришћанима. Терор се наставља 101. г., а несношљив постаје 108. г. када наређује смакнуће сваког ко припада Давидовој, нека је на њега мир, лози. Официри су вршили претраге и убијали сваког кога су од њих пронашли. Многи епископи су убијени распећем, ударцем или утапањем у мору. Ово је потрајало током целог његовог живота, све док га није изненадила смрт 117. г.
Четврти период:
Период владавине Маркуса Антониуса који је постао римски император 161. г. Он је био крволочни, идолопоклонички, екстремни филозоф. За хришћане изнова почињу црни дани. Убијани су и на истоку и на западу и тај невиђени терор је трајао око десет година. Од епископа је захтевао да буду заједно са чуварима кипова, а онај ко би то одбио стављан је на железну столицу испод које је ложена ватра. Затим би његово тело тргали кукама од железа.
Пети период:
У време владара Северуса[4] који постаје император Рима 193. г. а почиње са прогоном хришћана 202. г. Он је наредио да се они посвуда убијају. Помор је био највећи у Египту, Картаги и Француској где су на најзверскији начин убијене хиљаде људи, тако да су хришћани мислили да је већ дошло време Антихриста.
Шести период:
Време владавине Маxимина који је постао римски император 235. г. Оживео је идолопоклонство и наредио мучење, прогон и убијање хришћана 237. године. Он је издао наредбу о убијању свих њихових учењака верујући да ће му неуки људи, након тога, бити слепо покорни. Затим је наредио убијање сваког хришћанина без истраге и суда. Много је скупина од педесет - шездесет људи завршавало живот у заједничким гробницама. Међутим, није се тиме задовољио, већ је планирао побити и све становнике Рима. Над њим је, коначно 238. г., извршио атентат један од његових војника.
Седми период:
Време Ди Сеса (Дениса) који је злодела над хришћанима почео вршити 253. г. Он је радио на потпуном искорењавању хришћанства. Својим намесницима је издао наредбу да то ураде и они су то спроводили са великом суровошћу. Трагали су за хришћанима и убијали их посвуда, након жестоког мучења. Насиље је било најжешће у Египту, Африци, Италији и истоку (Малој Азији), и пределима Сирије, Палестине и Јордана, тако да су се многи хришћани у тим местима преобратили у идолопоклонике.
Осми период:
Период владара Вилијана (Ваљирануса-Фалријана), који терор над хришћанима почиње спроводити 257. г. када издаје смртну пресуду свим епископима и слугама вере. Наредио је да се упокоре и унизе сви угледни хришћани и да се конфискује сва њихова имовина. Њихове жене су прогнане ван домовине након што им је сав накит отет. Ко је од њих и након тога остао хришћанин и одбио принети жртву њиховом кипу Џубитни, убијен је, спаљен или бачен тигровима да га растргају. Тако је убијено неколико хиљада хришћана, док су преостали оковани у ланце и као робље кориштени за државне послове.
Девети период:
Време владара Урлина[5] који је, 274. г. издао разне акте против хришћана. Међутим тада није страдао велики број хришћана јер је и он сам убрзо убијен.
Десети период:
Време Диоклецијана[6] који је постао импе- ратор Рима 284. г. Терор над хришћанима је почео проводити 286. г. када их је убио 6 600. Врхунац мучења је трајао од 302. до 313. г. Он је, 302. г. спалио читав град Фриџија, тако да у њему није остао ни један хришћанин. Такође је, огроман труд уложио на уништавању хришћанских светих књига. У марту 303. г. је наредио рушење свих богомоља, спаљивање свих књига и забранио окупљање хришћана ради заједничке молитве. Његови намесници су наредбу ревносно спровели. Богомоље су уништене у свим местима, спаљена је свака књига коју су пронашли и жестоко кажњен свако на кога се сумњало да је сакрио неку од књига. Хришћани су престали обављати заједничку молитву. Јуси Бис[7] каже, да је својим очима видео рушење цркава и спаљивање светих књига на пијацама.
Диоклецијан је своме намеснику за Египат наредио да присили Копте на обожавање кипова и да сабљом одсече главу свакоме ко се успротиви. Убијено их је 800.000, па је његово време названо "време мученика" Сваки дан је убијано око 30-80 хришћана. Терор, дужи и жешћи од свих претходних, је трајао 10 година и смрт се ширила истоком и западом.
У овим збивањима и несрећама описаним и у њиховим историјским књигама, незамисливо је присуство великог броја светих књига и њихова присутност на истоку и западу, као што то они тврде. И не само то, него је незамислива и сама могућност да било који примерак, који су имали у својим рукама, очувају. Нису их могли проучавати нити у њима грешке исправити, јер се исправним оригиналима, у оваквим ситуацијама, замео сваки траг. Тако се писарима књига указала велика могућност да их искриве према властитим прохтевима.
Због наведених, а и многих других објективних околности загубљени су ланци преносиоца књига оба Завета. Данас постојећа два Завета су само измишљене потворе. Ни јевреји ни хришћани не поседују ланац преносиоца ни за једну од њихових књига. Аутор Рахметуллах је у дијалогу са двојицом свештеника, Фондером и Ференхом, то од њих тражио, а они су се оправдавали, објашњавајући да је разлог губитка целовитог ланца преносиоца био период великих искушења, смутњи и несрећа, које су трајале све до 313. г.
Овим је потврђено да не постоји ваљан доказ да су њихове књиге написане у одређеном столећу. На крају посланица није забележено да је аутор завршио њихово писање у тој и тој години, као што је случај са већином исламских књига. Следбеници Књиге само нагађају, претпостављају и говоре: вероватно је написана тада и тада, у том и том столећу. А претпоставке нису никакав доказ против онога који се са тим не слаже.
Ми муслимани не тврдимо да књиге јевреја и хришћана нису извитоперене пре појаве Мухаммеда, нека су на њега благослов и мир, и да су тек након његове појаве измењене, него су сви муслимани сагласни у томе да су те њихове књиге искривљене и пре појаве Мухаммеда, нека су на њега благослов и мир, и да су сви ланци њихових преносиоца загубљени, да су многа места у њима измењена и након Мухаммеда, нека су на њега благослов и мир, као и да многобројни примерци нису ваљан доказ да оне нису искривљене.
Напротив, бројност старих издања само потврђује извитоперивање с обзиром да оне садрже патворене и лажне књиге и огромне међусобне искључивости и опречности. То је један од највећих доказа да су њихови преци те своје "Свете књиге" мењали сходно околностима и прохтевима, а ако је нешто старо не значи и да је истинито.
Коначно су - хвала Богу - доказани облици искривљивања у књигама јевреја и хришћана и доказано је да они немају ланац преносиоца ни за једну једину своју књигу, и да они само нагађају и претпостављају. А истина од сумњи и претпоставки нема никакву корист.
Одломак из књиге „Тријумф Истине“.
[1] Нерон Клаудијус Кајсер, римски император рођен 37. г., постао императо- рем 54. г., познат по насиљу. Убио је мајку, супругу, брата и учитеља, а затим, 64. или 67. г. спалио цео Рим. Док је Рим горео стајао је на крову своје зграде и лично надзирао спаљивање. Потом је за палеж Рима оптужио хришћане и немилосрдо их кажњавао. Убио је Павла и Петра. Када је осетио да га народ презире и ради на његовом смакнућу убио је сам себе 68. г.
[2] Домицијан: Живео од (51-96), римски цар (81- 96). Он је Титов брат који је починио незапамћене злочине над хришћанима, отровала га је његова супруга.
[3] Трајан: (53-117), рођен у Шпанији, један од најбољих римских војсковођа, постао краљ 98. г., учврстио границе римске империје. Хришћане је без милости мучио.
[4] Свирјус (Сифирус) Северус: (164-211), рођен у Африци, римско престоље приграбио 193. г. упокорио све побуне, устанке против њега и револуције у своје време, у Азији и Европи. Велико је насиље вршио над хришћанима.
[5] Орлин: Урлин: (Наситус), император Рима, владао само четири месеца, убијен 274. г.
[6] Диоклецијан (Декледјанус): римски император. Родитељи су му били веома скромни, био је војсковођа а од 284 г. римски император. Успео је упокорити Перзију и неке друге покрајине. Злостављао је хришћане више од десет година, и на истоку и на западу. Намеснику Египта је наредио да присили Копте на клањање киповима, а да се сабљом убије свако ко то одбије. Убијено их је око 800 000. Живео је у раскошној тврђави у Сахину.
[7] Јуси Бис: Грчки историчар рођен у Палестини. Од 314-339. г. је био кајсенки бискуп за подручје Палестине. Није се слагао с одлукама никејског скупа који је одржан 325. г. Написао је Црквену историју у 10 томова, и то дело је највеће дело написано у тој области код католика и протестаната. Штампана је 1847. г.